Belgrade, Republic of Serbia eob@eyesonbelgrade.com

Zdravo, Pekiću

Kada bi se samo Arsenije Njegovan, nekim čudom, probudio i video te kako sediš na stepenicama Cvetnog trga, šta bi ti došapnuo, Boro? Ne mogu da se setim da li su neke od zgrada u ovom kraju bile njegove. Davno sam pročitao tvoju knjigu. Ali nema veze. Svima preporučujem da je pročitaju, pošto je tvoj književni opus izvanredan.

Pekić je bio mislilac, pre svega. A onda, bio je mislilac koji je mogao da izlije misli u savršeno pitku tečnost, koju u slast konzumirate. I to ga je učinilo velikim piscem. Uostalom, kakva je korist od misli ako ih ne možete pretvoriti u reči ili ih oblikujete na loš način? Borislav Pekić je pisao zapanjujuće jednostavno.

Njegov rad je usko povezan sa društvenim pojavama u Srbiji i Jugoslaviji, i pod snažnim je uticajem kritike prema ideologiji i politici vremena nakon Drugog svetskog rata. Njegova priča je naizgled nevina i duhovita, a reči zavodljive.

Knjiga koju sam spomenuo na početku, odnosno njenog glavnog lika, Arsenija Njegovana, dobila je Ninovu nagradu 1970. godine, najprestižniju književnu nagradu u Srbiji i Jugoslaviji. Nakon toga, Pekić je otišao u izgnanstvo, u London. Ali ipak, vredi spomenuti da je njegova naracija prevladala nad beskrupuloznom cenzurom komunističkog režima. Njegova rečenica, tako stvarna i prirodna, teče prema čitaocu na način da bi i najveći diletant čitajući mogao da pomisli kako je pisanje za svakoga.

Međutim, želeo sam nešto drugo da napišem. (dramska pauza)

Šta je sa prevodom? Knjiga je objavljena na engleskom jeziku pod nazivom "The Houses of Belgrade" ("Kuće Beograda"). Ja razumem da bi Arsenije Njegovan izgledalo čudno na koricama knjige, ali naslov "Kuće Beograda" me više podseća na priručnik iz arhitekture, negoli na ozbiljnu književnu fikciju. Šta vi mislite?

Arsenije Njegovan pokazuje neobičnu ljubav prema kućama koje su u njegovom posedu. On daje ženska imena ovim hladnim kamenim zdanjima. A vlasti su mu ih oduzele nakon Drugog svetskog rata. Ali on nije svestan te činjenice. On živi u dva različita sveta, jednom kapitalističkom, pre Drugog svetskog rata, i drugom, socijalističkom, nakon 1945. godine. Ali on nije svestan ni toga. Izašao je iz kuće i prošetao se gradom, nameravajući da poseti svoje lepotice, kada je naišao na studentske demonstracije. Bilo je to 1968. I učinilo mu se kao da se ništa nije promenilo od 1941, kada su ga tukli na protestima protiv pakta sa nacističkom Nemačkom, 27. marta, i kada je poslednji put bio na beogradskim ulicama pre nego što je narednih 27 godina proveo zaključan u stanu na Kosančićevom vencu. I sada, nakon toliko vremena provedenog u dobrovoljnom izgnanstvu, um se poigrava sa njim. On stvarnost počinje da doživljava na neki svoj uvrnuti način. Ili, možda, ne toliko uvrnut?

Da, u nekom smislu, ovo jeste priča Beograda, ali ne toliko o Beogradu. Ovo je priča o vremenu, postavljenom u kontekst urbanog života i istorije glavnog grada Srbije. Dakle, naposletku, ponavljam pitanje: da li je engleski naslov knjige zaista adekvatan?

Articles in Serbian

People holding banner Eyes on Belgrade