Na prostranom terenu Beogradske tvrđave nalazi se prilično veliki park Kalemegdan, mesto spokoja, prirode i vijugavih pešačkih staza koje kao da maze statue najboljih izdanaka srpskog naroda. Krenuli smo u "poetsku šetnju" i pozdravili neke od najvećih srpskih pisaca, koje tamo možete susresti.

 Prvo smo se sreli sa Vojislavom Ilićem, čovekom koji je ljubav prema svojoj zemlji pretvorio u najlepše reči i stihove. Pogledaj nas sada, Vojislave - rekao sam mu, - da li bi i dalje pisao o svojoj voljenoj zemlji? Nije se ni potrudio da mi odgovori. Naravno da bi, pomislio sam udarivši se po čelu. Oprosti mojoj nepažnji. Prava ljubav je bezvremenska. Znaš, često citiram tvoje reči mojim prijateljima, čak i onima iz inostranstva - pokušao sam da mu se umilim, - posebno stihove iz pesme "Domovina", kada kažeš "Nek drugu zemlju bogatstvo kiti, u tebi volim siromah biti". Na srpskom to zvuči savršeno. U prepevu zna da se izgubi dosta. Ali i dalje zvuči sjajno, i svi razumeju poentu. Ti si to napisao iz srca, jer si živeo na taj način - uveravao sam ga kao da on to već ne zna. Okrenuo sam se, zatim, prijateljici koja me je pratila tog popodneva. Fascinantno je - rekao sam joj - da je uspeo da postigne toliko toga za samo 32 godine života na ovoj Zemlji. Umro je mlad, nažalost. Ali ipak, ostao je upamćen kao jedan od velikana. Pogled u njegovim očima, obrati pažnju - rekoh, - vojnički je čvrst, ozbiljan u pokušaju, ali u isto vreme je nežan, gleda nas poput nekakvog simpatičnog raskalašnog drznika. Prkosan je, čak. Ali najviše od svega, pun ljubavi. Mislim da uopšte nije razumela šta govorim. Ali ti si razumeo, Vojislave, u to sam siguran. A sada moram da te ostavim. Drago mi je da smo popričali - rekao sam i mahnuo.

Veruj mi, nisam poludeo. Ne očekujem da će mi te hladne kamene (ili bronzane) statue odgovoriti. Držim se realnosti, ne brini. I dok sam izgovarao te reči prijateljici, na miran i posve nežan način, odjednom sam uzviknuo - oh, vidi, to je Aleksa Šantić! I mahnuo sam mu. Ili tome?! Nisam siguran. Međutim, ne može se poreći da smo se zatekli pred jednim od najvećih majstora srpske ljubavne poezije. I kao da sam čuo te reči iz "Čežnje", koje kažu

"Gde ste?... Ja budan na prozoru stojim
Naslonjen čelom na staklo... Sve spava...
Noć sjajna, ko da po oknima mojim
Polako šušti vaša kosa plava..."

Samo istinski nežna duša može da piše ovakve stihove. A ti, dragi moj prijatelju - rekao sam mu, - kao i tvoj uzor, Vojislav Ilić, imao si, osim toga, i jak patriotski naboj u poetskom izražaju. Nasmejao se, zadovoljan. Primetio sam. I nastavio sam dalje, i sâm zadovoljan.

Ko nam je sledeći? - pitao sam se. Ah, pa naravno! Pred nama je stajao taj neobjašnjivi spomenik Borislavu Stankoviću, srpskom piscu, majstoru realizma. I sâm je bio neobjašnjiv, pomislio sam. Dakle, na neki način, odgovara mu. Ali, s druge strane, pogledajte, molim vas! Šta je ovo? Izgleda nedovršeno. Kao i njegov rad, na kraju krajeva. Hm, možda ovo i ima nekakvog smisla. Bio je veoma osporavan, znaš, i mislim da ga neki i dalje osporavaju. To je zato što nije obraćao previše pažnju na gramatiku, pravopis ili ortografiju, a svoj opus je napisao u kolokvijalnom govoru južne Srbije, što je svima drugima prilično nerazumljivo. On je tvrdio da je njegov jedini zadatak bio da ispriča priču, realno. I u tome je uspeo, nema zbora. Njegove priče su strastvene i stavljaju vas u atmosferu u kojoj možete da osetite i dodirnete protagoniste. A reči, sa svim gramatičkim nesavršenstvima, samo doprinose opštem osećaju. Stavite zareze i tačke gde god želite, nije me briga - govorio je. Ovaj nedostatak književnih standarda u njegovom radu je nešto što se može posmatrati dvojako. Uprkos tome, smatra se da je on jedan od velkana srpske književnosti, a njegovi romani i drame su deo obavezne lektire u osnovnim školama u Srbiji. Pogledao me je. Nije mu se dopalo što sam tamo. Mora da je osetio da ni ja ne mogu da se odredim oko njegovog književnog rada. Ali ne želim da pokažem nepoštovanje, nikako!

I tako, krenuo sam napred. Ko je još tu? - pitala je moja prijateljica. Imamo Jovana Dučića - odgovorio sam. Dobri stari Jovan Dučić. Bio je i pesnik, pisac i diplomata. Slikovit u svom izrazu, sa snažnim patriotskim osećanjima, Dučić je pratio nasleđe Vojislava Ilića i Aleksa Šantića. Ali otišao je i dalje od toga, i hrabro je iskoračio da prihvati nove, savremene lirske tendencije, što ga je učinilo jednim od najprepoznatljivijih predstavnika srpskog modernizma. Njegovi stihovi postali su slobodni, živopisni. Poslušaj stihove iz "Pesme srca":

"Nestati u nečem koje srce vole,
Umreti u nečem besmrtnom! Svog mača
Baciti pred noge neke moći hole
Što je i od ruke herojeve jača."

Jako, zar ne?

I pre nego što smo se oprostili, morali smo da odamo još jednu počast. Možda i najveću. Mom srcu možda najdražu. Za srpski narod, svakako najvažniju.

Ko je najveći srpski pisac?

Ovo zapravo i nije toliko teško pitanje, kako bi moglo da izgleda na prvi pogled. Ivo Andrić, naš nobelovac, verovatno je kandidat broj jedan. A pored njega stoji, kao pored nas u tom trenutku, Miloš Crnjanski. Njegov roman "Seobe" obraća se patnji srpskog bića, ljudima koji su morali da napuste svoju domovinu, koji su rođeni u inostranstvu i koji su se često morali boriti za svoj opstanak, i voditi ratove drugih. Kao i on sam. To je verovatno najvažniji srpski roman. Ali Miloš Crnjanski je bio mnogo više od pisca najvažnijeg srpskog romana. Ovaj kosmopolita koji je patio za svojom domovinom, pisao je romane i priče o Londonu, Rimu, Toskani, Berlinu, Nemačkoj, Lisabonu. Bio je daleko na severu u svojoj književnoj fikciji, posetivši Hiperborejce, pisao je o Mikelanđelu, o Direru, sve vreme jadikujući za Beogradom. Da, za našim dragim i voljenim Beogradom. Pročitaj, molim te, prijatelju, Lament nad Beogradom, jer to je najlepša oda ljubavi prema jednom gradu koju je čovek ikada mogao napisati.

Time smo završili našu šetnju... i prepustili se predivnoj poeziji.

LAMENT NAD BEOGRADOM
Miloš Crnjanski

JAN MAJEN i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego neka čudovišta, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde,
i urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“
A viču i rusko „ničevo“ –
i špansko „nada“.

     Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
     sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
     Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
     i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
     U Tebi nema besmisla, ni smrti.
     Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
     U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
     i ponavlja, kao dan i detinji plač.
     A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
     Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

ESPANJA i naš Hvar,
Dobrović mrtvi, šeik što se u Sahari beli,
priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,
već neki papagaji, čimpanzi; neveseli,
što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.
Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche!“ – dere.
Drugi mi šapće: „Cadavere!"
Treći: „Leš, leš, leš.“

     Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
     zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
     Ti budiš veselost, što je nekad bila,
     kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
     U Tebi nema crva, ni sa groba.
     Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
     U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
     prelivši krv, kao vino, u novi meh.
     A kad mi klone glava i budu stali sati,
     Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.

TI, PROŠLOST, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljetci,
priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet,
u društvu maski, koje je po mene došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,   
nego neke ruševine, aveti, i stećci,
što ostaju za nama na zemlji, i u travi.
Pa kažu: „Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!“
A viču i francusko „tout passe".
I naše „prošlo".

     Ti, medutim, stojiš nad širokom rekom,
     nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
     Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
     i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
     U Tebi nema moje ljudske tuge.
     Ti imaš streljača pogled prav i nem.
     Ti i plač pretvaraš, kao dažd, u šarene duge,
     a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
     A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
     Tvoj će bagem pasti na me kao kiša.

LIŽBUA i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut
i prenosi mi zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,
što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im život baš ništa nije dao,
pa šapću „ñao, ñao, ñao“
i naše „ne, ne“.

     Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
     do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
     Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
     što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
     Tebi su naši boli sitni mravi.
     Ti biser suza naših bacaš u prah.
     Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
     u koju se mlad i veseo zagledah.
     A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
     uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.

FINISTÈRE i njen stas,
brak, poljupci, bura što je tako silna bila,
priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,
dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“.
Pa krešti njino „ombre, ombre“. –  
i naš „grob“ i „mrak“.

     Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
     iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put.
     Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
     Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
     Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
     u onoj gde su karavani seni,
     ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
     Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
     A kad mi slome dušu, koplje i ruku i nogu,
     Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

ŽIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
nego neka pena, trenutci, šapat u Kini,
što sapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.

     Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
     kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.
     Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,
     ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah.
     Grlim još jednom, na Tvoj kamen strmi,
     i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom.
     Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
     Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom.
     A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj,
     to ime će biti  poslednji šapat moj.