Srpski latinica (Srbija) 
English (United Kingdom) 
Šeli i Skot Vir, sa vloga "Weier Outta Here" (igra reči sa prezimenom, idiom u značenju "odosmo odavde"), ispričali su nam mnogo poučnih i zanimljivih priča iz njihovog bogatog iskustva življenja u Americi i putovanja po celom svetu.
Šeli je radila u kreditnom i hipotekarnom bankarstvu punih 37 godina. Rođena je i odrasla u San Dijegu, u Kaliforniji. "Mnogo sam putovala. Radila sam za 'Transamerica Financial Corporation' preko 20 godina kao menadžer filijale i za to vreme sam dobijala podsticajna putovanja po svetu, zbog ostvarivanja odličnog učinka na poslu. To je kompanija sa liste 'Fortune 500', jedna od 500 najbogatijih u Americi. Zaista sam se trudila na radnom mestu, morala sam, uostalom. Znate, bila sam jedina žena tamo. Isticala sam se produktivnošću i nikada nisam odbila nijednu stimulaciju u vidu putovanja, išla sam bukvalno na svako. Slali su nas svuda po svetu. I mi smo postali, takoreći, zavisnici od putovanja. A putovala sam i kao dete, u srednjoj školi. Mesec dana sam pohađala kurs na "Foreign Study League" (obrazovnoj ustanovi koja omogućava učenje jezika i edukaciju u inostranstvu) i proputovala svet. Tako je sve počelo. I onda su došle ove ekskurzije sa firmom i mi više nismo mogli da živimo bez putovanja. Volimo da upoznajemo nove ljude i kulture. To vam menja pogled na svet. Čini vas pametnijom i boljom osobom. I svaki put kada smo putovali bilo je sjajno! Učinilo nas je boljima, zaista. Beograd je, na primer, mnogo uticao na nas. Postao je deo moje duše. Ja zaista sada mislim da sam Srpkinja. Htela bih da uradim DNK test, ozbiljno. Stalno ponavljamo, mi smo Srbi! Zato što se ovde osećamo kao kod kuće. Jednostavno, grad nas je dotakao na jedan neverovatan način. Ljudi su toliko ljubazni i gostoprimljivi. Beograd i Srbija su u našim srcima i ozbiljno razmišljamo o tome da se doselimo ovde“, rekla nam je Šeli, sa primetnim oduševljenjem.
"Čitavog života smo pričali kako želimo da se preselimo u neku drugu zemlju. Stalno smo maštali kako ćemo, kad odemo u penziju, obići ovo ili ono mesto. Postajali smo zasićeni poslom i načinom na koji Sjedinjene Države zapadaju u jedno ludilo. Podela između Amerikanaca slama nam srce. I tamo je samo rad, rad, rad, bez ikakvog uživanja u životu. Odlučili smo da to više ne želimo da trpimo. Umrećemo još malo, nesrećni. Jer ljudi u Americi nisu srećni, oni žive na okidaču, samo što ne puknu. Stalno se brecaju jedni na druge i jednostavno nisu prijatni. Zbog toga nam je svako putovanje predstavljalo dašak svežeg vazduha. I postoje neka mesta koja zaista volimo. Kada smo stigli ovde, na primer, shvatili smo da u Beogradu ima toliko toga što nam se sviđa! Ako bismo napravili spisak svega što volimo u jednom gradu, Beograd bi savršeno odgovarao, više nego bilo koje drugo mesto na svetu. A obišli smo dosta sveta! To je jedan predivan osećaj i, pritom, ne mislim na vizuelni deo. Beograd je prelep, naravno, to je očigledno. Arhitektura je zadivljujuća, na naše veliko iznenađenje. Ne mogu da je se zasitim. Ali, suština ovog mesta je u određenoj lagodnosti života, punim kafićima, ljudima koji šetaju sa osmehom. Ovde možete videti mnogo divnih stvari. Gledam prolaznike, kroz prozor našeg apartmana, kako razgovaraju, i zovem Skota da dođe, kažem mu da ljudi u Americi ne izgledaju ovako. Pogledaj kako pričaju jedni sa drugima, kažem mu, ne drže telefone u rukama, već uživaju u društvu. To je prelepo i nešto što, možda, samo mi sa strane vidimo, kao stranci“, objasnila je Šeli.
Skot je takođe iz San Dijega, gde živi i radi poslednjih 40 godina, ali je odrastao u Detroitu, u državi Mičigen, poznatom po automobilskoj industriji. Tamo se školovao i onda se, sa 22 godine, preselio u Kaliforniju. "Mnogo sam putovao. Radio sam u finansijama, hipotekarnom bankarstvu i nekretninama, zajedno sa suprugom. Pre toga sam se bavio kompjuterima. Mi možda nismo najpametniji, znate, ali smo verovatno pametniji od mnogih. A znate zašto? Zato što smo otišli iz Amerike."
"Mi smo genijalci!", Šeli se ubacuje. „Zbog svega što se trenutno događa u SAD-u, volimo da kažemo da smo genijalci“, dodaje. "Pokazujemo prijateljima slike sa putovanja i oni nas mrze. Ok, ne mrze nas, ali se smeju. Zabavno im je."
Šeli i Skot su prešarmantni. Poznaju se do tančina i uskaču jedno drugome u reč kako bi završili rečenicu i dali pečat stavovima koje dele, gotovo u celosti. Šeli se više ističe u tome, mora se priznati, ali to radi uz divan osmeh. „Ne mogu da garantujem da te više neću prekidati“, kaže na njegovu primedbu da mu dopusti da završi svoj uvod. Ali dobro se on drži.
"Radili smo noć i dan, pokušavajući da živimo tzv. 'američki san', što je jedna, u suštini, ekonomska priča, koja kaže da u Sjedinjenim Državama možete postići sve. Oni izvoze tu ideju širom sveta, sugerišući vam da ako se nekako dokopate Amerike, zaradićete mnogo novca, bićete srećni i sve će biti kako treba“, objašnjava Skot. „U suštini, prodajete se đavolu“, dodaje Šeli.
„Istini za volju“, objašnjava Skot, „Sjedinjene Države možda i nude više mogućnosti od mnogih drugih zemalja. Do neke mere je tačno da ako imate dobru ideju i voljni ste da se potrudite, onda će vam verovatno dobro ići i moći ćete da se uzdignete na društvenoj lestvici. Ako vam je životni cilj samo zarađivanje novca, to je apsolutno tako. Ako je vaš cilj bolji, kvalitetniji život, onda to više i nije slučaj. Vi provodite sve vreme radeći da biste pokrili velike troškove, a u SAD-u je veoma skupo živeti. Stvari uglavnom koštaju više nego u većini ostalih delova sveta. Postoje neki izuzeci, naravno. Život je dosta skup i u Engleskoj, u skandinavskim zemjama, u Švajcarskoj, na nekim mestima u Aziji, poput Singapura ili Japana. To su mesta koja su jednako skupa ili skuplja od Sjedinjenih Država. Međutim, što više idete u unutrašnjost SAD-a, sve je mnogo pristupačnije. Ipak, većinu ljudi privlači glamur života na obalama. Tamo su veliki gradovi, ima mnogo više sadržaja i oseća se kosmopolitski duh."
"Znači, trudili smo se, mnogo smo radili, a što smo duže radili, cene su sve više rasle. Bukvalno bismo se probudili ujutro i krenuli da kukamo u stilu 'o, Bože, još jedan grozan dan!' Bilo je užasno. Zaista užasno. Bili smo tako nesrećni i vapili smo za promenom! To je neverovatno. Zaista, ne može se tako živeti. Izgledali smo baš jadno."
Čini se da Šeli i Skot savršeno razumeju razlike između podneblja i kultura koje oblikuju način razmišljanja kod ljudi, koje definišu vas kao osobu i vaš način života.
"Zarađivali smo mnogo novca i živeli smo na sjajnoj lokaciji, blizu plaže. Većina ljudi nas ne bi baš zažaljevala", primećuje Šeli, sa velikim osmehom na licu. „Ali kada vidite te ljude tamo, kako voze kabriolete, oni nisu srećni kao što mislite“, Skot odmah baca novo svetlo na ovu opštu pretpostavku.
Šeli kaže da je po prirodi optimista. Uvek će naći nešto što će je usrećiti, negde će iskopati sreću. I to joj možete videti na licu. Ona se osmehuje i ne uzima stvari za ozbiljno kao što to, naizgled, čini Skot. Šeli je bila potpuno opuštena, uživala je, dok je Skot detaljno sve objašnjavao, trudeći se da nam pruži što više informacija. A ona je svako malo uskakala sa dragocenim komentarima. Bila je to savršena mešavina prijatnog ćaskanja, zabavnih pričica i ozbiljnog razgovora, na osnovu ogromnog znanja i iskustva koje imaju.
Teško je zamisliti ih uznemirene. Oni su tako fin i prijatan par i zaista smo srećni što smo imali priliku da razgovaramo sa njima. „Takva sam", rekla je Šeli, „uvek ću pronaći nešto dobro gde god se nalazila."
„Bez obzira koliko postignete na profesionalnom planu ili koliko materijalnih stvari, lepših automobila, stanova, predmeta i raznoraznih spravica, televizora sa velikim ekranom imate, bez obzira koliko ste sebi uspeli da priuštite, ništa od toga, na kraju dana, neće vas učiniti srećnim. Nismo se budili sa osmehom na licu govoreći 'ustajmo, još jedan sjajan dan je pred nama'. Govorili smo 'da li je ovo sve od života?' I bilo je depresivno, zaista“, uzdahnuo je Skot.
„Sreću smo pronalazili u šopingu i kupovini tih raznih stvarčica, ali onda kada ih već posedujete, postane vam svejedno, nema više tog uzbuđenja i tražite nešto novo da kupite“, objasnila je Šeli.
„Šta je zanimljivo u vezi sa konzumerizmom u Americi“, Skot je se nadovezao. "Stvar je u identifikovanju nečega što želite, bilo da je to novi automobil ili ogromni televizor ili laptop, nova kuća, šta god. Postavili ste sebi cilj da to dobijete i onda istražujete, trudite se da saznate sve o tome što kupujete i krene vam taj neki pozitivni naboj. A onda konačno uzmete tu stvar i srećni ste. Pokazujete je svim svojim prijateljima i porodici, i imate osećaj važnosti, hvalite se u stilu 'pogledajte šta ja imam'. I Čim to pokažete prijateljima, oni vam se ne raduju, već vam zavide. Gotovo da vas preziru. To je stvarno tužno."
Šeli je klimnula glavom u znak odobravanja. "To je bolest. I mi smo bili zaraženi njome. Ali barem smo shvatili da je to pogrešan put", priznala je. Skot se složio. „Na kraju tog puta nema sreće“, rekao je. "To traje par nedelja, a onda vam treba nešto novo. U SAD-u to zovu 'šoping terapijom'. I to se nikad ne završava. To je začarani krug. Imate sve te stvari, ali osećate se tužno i prazno iznutra. I pomislite, čemu sve to?!"
Skot je rezimirao dosadašnji deo priče. "Stalno vam se povećavaju računi i jednostavno morate da radite sve više i više. I sve to nas je navelo da konačno kažemo 'zajebi, učinili smo dovoljno ovde, hajde da sve prodamo, unovčimo, pokupimo pare i krenemo na put!'“
Bilo je to u maju 2019. Od tada su posetili ili, tačnije rečeno, živeli u 15 zemalja, od Meksika do Vijetnama.
Šeli se nasmešila. "Tamo negde se bolje živi, ljudi su sa osmehom na licu, žive život. Svaki put kada smo putovali osećali bismo kao je tu negde naše srećno mesto. Upoznavanje novih ljudi, učenje o različitim kulturama, o istoriji, to je bogatstvo. Morali smo da se vratimo tome“, objasnila je.
"Neka mesta su za nas mnogo privlačnija za život od nekih drugih koje smo posetili, ali na svakom mestu možemo da pronađemo nešto u čemu uživamo", objasnio je Skot. A Šeli je odmah uskočila: "Čak i na onim zaista lošim mestima!" Skot je nastavio sa objašnjenjem. "I ono što smo shvatili jeste da ljudi poput vas i mene razgovaraju sasvim normalno i imaju toliko toga zajedničkog, čak i u načinu razmišljanja, a jedini koji kvare ovaj svet su političari i vlasti."
Šeli je odmahnula rukom: „Ma, ne počinji sa politikom!" Ali, istina je da je Skot govorio ono što svi mislimo. I osećao je kao da treba da poentira. „Mi u potpunosti razdvajamo ljude koje srećemo od situacije u kojoj se nalaze, pošto oni nemaju nikakvog uticaja, verovatno se ni ne slažu sa politikom svojih vlasti, niti imaju kontrolu nad njima.“ Zatim je malo zastao i razmislio, pre nego što je nastavio svoje izlaganje. „Mi znamo da Amerikanci imaju ili dobru ili zaista užasnu reputaciju“, priznao je. I Šeli se složila. „Oni gube reputaciju, svako dobro što smo imali otišlo je unepovrat“, potvrdila je. „Ali ako biste bili tamo i upoznali ljude", rekli su, gotovo uglas, „svideli bi vam se, zaista, i zavoleli biste ih."
"Tako da," sumirao je Skot, "mi ne ocenjujemo mesta prema njihovom izgledu."
„Nikad ne znate dok ne kročite nogom na tlo, bez obzira koliko članaka pročitali, knjiga prelistali, ili se informisali na Vikipediji, ili gledali reportaže na Jutjubu, nikada ne možete steći pravi utisak“, odlučno je izjavila Šeli.
Polako, krenuli smo da pričamo o Beogradu.
"Taksi nas je dovezao na Trg republike. Počeli smo da guramo kofere i u trenutku sam osetila kako me je grad prihvatio", dočarala nam je Šeli, širom raširenih ruku. "I pomislila sam, biće nam ovde dobro. I to se desilo u roku od samo par minuta."
Skot je dalje objasnio. "Mislili smo da ćemo se zadržati ovde nedelju dana, a već krajem prvog dana smo znali da ćemo učiniti sve kako bismo ostali što duže, naravno, ako budemo pronašli dobro mesto za boravak. I pronašli smo ga." Šeli je odmah uskočila. "Naši domaćini su neverovatno ljubazni!"
Kada se govori o putovanjima, svi već znaju, uvek postoji problem sa vizama ili ograničenim vremenom za boravak u nekoj zemlji. „Dozvoljeno nam je da ostanemo 90 dana i iskoristili smo to u potpunosti, zadržali smo se ovde puna tri meseca“, objasnio je Skot. „Ostali bismo i duže“, dodao je.
Bilo je vreme da krenemo sa našim uobičajenim pitanjima. Prvo smo želeli da nam kažu da li su znali nešto o Beogradu pre nego što su ovde došli.
„Ponešto smo znali“, odgovorio je Skot. "Kao deca, u školi smo učili o evropskoj istoriji. Znamo da Beograd ima drevnu istoriju. Znamo da je na Balkanu atentat na Ferdinanda pokrenuo Prvi svetski rat. Razumemo uticaj Habzburške monarhije na balkanski region. Znamo za ulogu koju je ovaj prostor imao u Drugom svetskom ratu. To su stvari koje nas uče u školi, u Sjedinjenim Državama, obično tu negde na kraju osnovne i na početku srednje škole."
Opšta pretpostavka koja ovde vlada jeste da Amerikanci dosta loše stoje sa svetskom istorijom i da su prilično fokusirani na sebe. Skot je pokazao da to možda i nije baš tako, ili je on tek izuzetak koji potvrđuje pravilo. Svakako, bili smo oduševljeni njegovim pamćenjem i stvarima koje je naučio u školi.
"Postali smo svesniji ovog dela sveta za vreme 'Hladnog rata', čuli smo za Tita i njegov uticaj. Sećamo se automobila 'Yugo', koji je uvožen u SAD. Dakle, posedovali smo određeno, rekli bismo, opšte znanje. Tokom ratova iz devedesetih, dosta smo slušali o Balkanu. Ali pre nego što smo stigli ovde, nismo znali mnogo o Beogradu, kao gradu “, objasnio je Skot.
A onda nam je, na neki način, potvrdio pretpostavku.
"U Sjedinjenim Državama", priznao je Skot, "evropski gradovi koje stalno možete da vidite na televiziji su, recimo, Pariz ili Rim. Istočnoevropska mesta nisu im toliko privlačna. Gotovo da ne možete videti nijedan putopis o Beogradu ili Srbiji.“ I Šeli je to potvrdila. „Ne sećam se da sam ikada videla putopisnu reportažu o Beogradu i Srbiji na našoj televiziji.“
Što se tiče klipova o Beogradu na Jutjubu, Šeli i Skot misle da nisu baš reprezentativni. Skot smatra da tu možete dobiti tek neku okvirnu predstavu o gradu. „Videli smo dovoljno klipova da bismo mogli da kažemo 'ok, ovo bi moglo biti zanimljivo'", rekao je. „Međutim, ono što smo primetili jeste da ovde ima baš dosta mladih koji se snimaju za Jutjub i koji su umislili da će na taj način postati zvezde, promovišući isključivo sebe", rekli su uglas. "Dajte, budite realni!", Šeli se nasmejala.
"Suština je", objasnio je Skot, "da ono što smo videli o Beogradu pre nego što smo došlii, nije ni izbliza pokazalo grad kakav on zaista jeste. Ljudi su ovde tako dragi i prijatni i veoma smo uzbuđeni što smo počeli da delimo i sopstveni materijal na društvenim mrežama." Primetno je da su Skot i Šeli zaista preplavljeni osećanjima kada govore o Beogradu. „Trenutno, video snimci koje možete pronaći na internetu ne prikazuju suštinu ovog grada“, zaključio je.
Pitali smo ih kakva su im bila očekivanja od Beograda.
„Očekivao sam da ću, nakon svega što smo kao deca gledali na televiziji, videti dosta siromašniji i oronuo istočnoevropski grad“, rekao je Skot. „Kao Detroit“, dodaje Šeli i smeje se. "Nešto slično, da", potvrdio je, "sa puno sivih građevina iz sovjetske ere."
Pa ako gledamo jednu stranu grada, to i nije toliko daleko od istine.
„Mnogo takvih zgrada smo videli na Novom Beogradu, ali i to nam se svidelo“, pojasnio je Skot, kao da može da nam pročita misli. "Ali nismo očekivali ovakav zadivljujući neoklasični centar grada, i pešačku zonu, i tvrđavu, i ušće dvaju reka. Ovo je jedan vizuelno zapanjujući grad!" Skot nije mogao da sakrije divljenje. „Očekivali smo da će biti više u komunističkom stilu, gde su stvari građene namenski, a ne nužno radi estetike.“
Šeli je osetila želju za još snažnijom izjavom. "Činjenica da je bio uništavan i obnavljan 40-ak puta, ili još više, zaista govori mnogo o srpskom narodu. To je fascinantno. Mi imamo gradove u SAD-u, poput Detroita, koji sam ranije spomenla, koji je upropašten još 60-ih godina, a i dalje je užasno mesto. Tamo nikako ne idete noću. A ovde se svuda bezbedno možete kretati."
Skot je dao objašnjenje. "Stvar je u tome što svi misle da su SAD bogate, ali Sjedinjene Države su podvojene, zemlja udaljenih polova. Mnogo je siromaštva, a srednja klasa je sve manja i manja, i gravitira siromaštvu. A nacija je podeljena“.
Interesovalo nas je šta su prvo primetili u Beogradu.
„Osim Geneksove kule, očigledno, koju vidite na putu od aerodroma, to je bio pravi osinjak na Trgu republike“, odgovorio je Skot. "Porodice u šetnji, deca koja trčkaraju okolo, ljudi u kafićima. Stigli smo dosta kasno, oko 18.00 časova, bio je kraj avgusta, a ljudi su bili na ulici i uživali. Sve je bilo tako evropski, civilizovano. Osetili smo neobičnu smirenost, sa druge strane. U ovom gradu vlada neverovatna smirenost. Iako je dosta prometno, ne oseća se mahnitost, kao u Parizu, na primer. Grad je živahan."
I to je njihova reč, koja opisuje Beograd. Živahan.
"Ima, međutim, jedna stvar koja mi se ovde ne dopada" rekao je Skot. "Voleo bih da vidim više slatkog testa u pekarama." Svi smo se nasmejali. "Vi imate zaista divne pekare, ali mi dolazimo iz SAD-a, ali i sa Zapada, gde su nas Francuzi zatrovali slatkim pecivima. Ovde se ne može naći mnogo takvih vrsta peciva. Imate dosta toga sa suvim mesom i sirom, na primer, ali ja baš i ne dolazim u pekaru po sendvič sa šunkom.“ Još jednom su svi prasnuli u smeh. „Ali, zaista, to je sitnica“, utešio nas je Skot.
Pitali smo ih da uporede Beograd i San Dijego. Težak zadatak! Ali Skot i Šeli su ga obavili majstorski.
„Dolazimo iz San Diega, kao što znate“, odmah je započeo priču Skot, „i to je zaista jedan prelep grad na meksičkoj granici. Sa dva miliona stanovnika, to je drugi po veličini grad u Kaliforniji. Moderan je, ima ogromnu luku na Tihom okeanu, sedište je američke Pacifičke mornaričke flote, i dosta je prometan, sa puno širokih auto-puteva, sa visokim staklenim zgradama, lepim plažama sa palmama, i zaista mnogo predgrađa. I mi ga volimo. Gotovo da ga je nemoguće uporediti sa gradom kao što je Beograd. Jer tamo je automobilska kultura, svi su odvojeni, u predgrađima, u svojim kućama sa dvorištima i visokim ogradama, pa je osećaj zajednice mnogo teže postići. Nema tog osećaja zajedništva. Svi su u kolima i na mobilnim telefonima."
Šeli je pokušala da to živopisno dočara. „Dakle, to je kao, recimo, ja sam sad u svojoj kući i moram da izađem i obavim nekih osam poslova, a onda se vraćam nazad i možda ću ugostiti neke prijatelje kasnije, neki par, ali nećemo ići napolje, šetati se po centru grada, već ostajemo kod kuće. Jednostavno, drugačije je. Nebo i zemlja. "
"U San Diegu nemaju one vaše ogromne zelene pijace, o kojima volimo da pravimo priloge i video klipove. Tamo imamo nekakve male pokretne i lažne, rekli bismo, pijace, koje su, pritom, preskupe. Dolaze u vaš komšiluk jednom nedeljno, obično izjutra. Inače, po sve idete u supermarkete, koji su ogromni."
"A hrana je užasna, sva genetski modifikovana, bez ukusa!", ubacuje se Šeli. „SAD se hvale da imaju vrlo visok nivo inspekcije prehrambenih proizvoda kroz čitav sistem", objašnjava Skot, „ali redovno na televiziji dobijate obaveštenja da ako ste, na primer, kupili neki svinjski proizvod, obavezno ga vratite, jer u njemu ima salmonele ili botulizma ili neke druge vrste bakterija, zato što je došlo do greške u proizvodnji. To se stalno događa. Najmanje jednom ili dvaput godišnje imamo trovanje hranom. To je neverovatno. Čovek bi pomislio da to ne bi trebalo da se događa u Sjedinjenim Državama."
Ako ste šokirani ovim priznanjem, čekajte da pročitate i sledeći pasus.
"Jeli smo na ulici, uličnu hranu, u Vijetnamu, na primer, na skroz ludim mestima, gde nemate pojma šta jedete, a niti jednom nismo imali stomačnih problema. Dok bismo, za to vreme, kod kuće, sigurno nekoliko puta pokvarili stomak“, ispričala nam je Šeli.
"Dakle, da zaključimo", Skot je opet krenuo da rezimira priču, "Beograd i San Dijego su toliko različiti. Ali upravo iz tog razloga treba posećivati takva mesta i učiti o razlikama, živeti razlike, uživati u njima. Tako, barem, mi razmišljamo."
"U ovom trenutku, odabrali bismo da živimo u Beogradu", složili su se.
Od Skota i Šeli smo saznali da su ljudi u Americi uštogljeni, čak i uobraženi. "Odlučili su da žive takvim, materijalnim životom", rekao je Skot, "da automobil koji kupujete ili odeća koju nosite dosta govori o vama. To nije istina, ali, zapravo, i nije njihova krivica. U Americi vas indoktrinišu putem vesti, da je tamo sve najbolje, bolje nego bilo gde na planeti, ne postoji nijedna zemlja bolja od ove, ne možete učiniti ništa bolje od ovoga itd.“
"To je velika laž", kaže Šeli, "itekako možete. Možete to prevazići i otići da živite negde drugde. Istina je, možete imati mnogo bolji kvalitet života i biti srećni negde drugde." Skot je prekida. "Ali ako vam je važno samo da zaradite što je moguće više para, bez obzira na cenu, onda idite u Sjedinjene Države. Tamo ćete verovatno proći bolje nego bilo gde. Ali ako je vaš cilj ispunjenost i uravnoteženiji život, da biste imali vremena da uradite nešto drugo što je vama lično važno, onda za to postoje puno bolja mesta od SAD-a “, zaključio je.
Šeli i Skot su oduševljeni Beograđanima i kažu da bi svakako mogli ovde da žive. „Razgovarali smo o tome više puta“, potvrdila je Šeli.
Često pitamo ljude da nam daju ime jednog grada, bilo gde na svetu, koji ih podseća na Beograd. Odgovor je bio prilično iznenađujući.
„Kad kažemo da nas Beograd podseća na Pariz, ljudi ne razumeju“, požalio nam se Skot. "Stvar je u neoklasičnoj arhitekturi, uličnim kafićima, uživanju u dobroj hrani, to su sličnosti. Ovde naravno nema Ajfelovog tornja, ali nema ni Tvrđave u Parizu." Pogledali smo se. Čovek je u potpuno pravu.
Drugi grad koji je vrlo sličan, po njihovom mišljenju, jeste Valensija. "Valensija ima izuzetnu pešačku zonu u centru starog grada, sa puno restorana na otvorenom i dosta ljudi koji puše, ako smem da primetim. Kao i ovde. Španija je, uopšteno, baš takva. Ljudi su često sa svojim porodicama u šetnji, noćni stil života je veoma izražen. Valensija je mnogo sličnija Beogradu nego Pariz, sad kad razmislim. Pre nego što smo došli ovde, Valensija i Krit su bili naša omiljena dva mesta“, ispričao nam je Skot.
U Grčkoj, Šeli i Skot su boravili pet meseci, pošto su zbog pandemije dobili produženje boravka u trajanju od šezdeset dana. Inače, američki pasoš im omogućava da u kontinuitetu borave najduže tri meseca u zemljama Šengena. "A kada smo napustili Grčku, mislili smo da niko ne može biti ljubazniji prema nama od Grka. Ali onda smo došli u Beograd i to je bilo neverovatno. Srpski narod je zaista divan", priznao je Skot.
Skot i Šeli su podelili sa nama jednu zanimljivu priču o kulturološkim razlikama.
"U SAD-u", rekla nam je Šeli, "obično ako su za stolom u kafiću više od dve osobe, oni se dopisuju porukama. Svi u rukama drže svoje telefone. I sećam se da mi je bilo drago što vidim da ljudi ovde zapravo razgovaraju jedni s drugima i ne gledaju u svoje mobilne aparate. I pomislila sam 'pogledaj kako se ljudi ovde vole.' Zamislite vi to?!" Nasmejala se i dodala: „Lepota ljudi ovde me je odmah osvojila“.
Na kraju, Skot je poželeo da nam razjasni svoja zapažanja, s obzirom da su oni ovde posetioci, ali gotovo da su se identifikovali sa lokalnim stanovništvom. "Ovde živimo već tri meseca. Išli smo u kupovinu, po namirnice, na pijacu, u apoteke, kupovali smo stvari od prodavaca na ulici. Morali smo da idemo i kod lekara. Šeli je šest ili sedam puta imala dodir sa zdravstvenim sistemom. U jednoj od bolnica uradila je i magnetnu rezonancu.“ Šeli je nastavila priču odavde. "Zato što sam imala problema sa kičmom i kukom. I ovde su otkrili šta nije u redu. Toliko puta sam išla da mi to pogledaju u Americi, a ovde su mi odmah postavili dijagnozu. Doktor je rekao da misli da imam neku vrstu infekcije i dao mi je antibiotike, protiv upale. Već prvog dana, bol je nestao. To se nikada nije dogodilo u SAD-u. Vi, zapravo, tretirate problem da biste ga rešili, a ne da biste primenjivali neke opsežne i skupe procedure. To mi je oduševilo i pomislila sam 'o, Bože, toliko dugo sam pokušavala da rešim taj problem!'"
"Uskoro ćemo ići i kod zubara, a Šeli je bila kod frizera", dodao je Skot i poentirao. "Znate, iz dana u dan živimo ovde kao lokalci. Tako da više ne govorimo iz perspektive turista."
Pre nego što smo se razišli, želeli smo da nam kažu reč ili dve o srpskoj hrani. „Jeli smo na mnogo različitih mesta, a kvalitet hrane je neverovatan, bilo gde da jedete. Bolje je i od Pariza i drugih velikih zemalja“, rekao je Skot. "Rekla bih da je negde u rangu sa Španijom", dodala je Šeli. „Španija ima neverovatnu kulturu ishrane, kao i Italija“, objasnio nam je Skot. "Oni izuzetno paze na svežinu i kvalitet proizvoda. Veoma vode računa da stavljaju ono najbolje u tanjir. Mislim da ćete vi biti odredište za gurmane, jer mnogi ljudi sada putuju zbog hrane. I niko ne zna za Srbiju u SAD-u, na način na koji smo je mi upoznali.“
Priznali su, međutim, da ne žele da vide „parizaciju“ Beograda. Što se nas tiče, da budemo iskreni, mislimo da nam to ne bi smetalo.
"Srbiji će se dogoditi dve stvari, doduše, možda ne u naše vreme. Ako se pridružte Evropskoj uniji, verovatno će vam se dogoditi inflacija cena na svim poljima, što neće biti dobro za narod, ali dovešće više turista i više poslova, što bi, opet, moglo biti odlično za vas. Verovatno će se pronaći neki balans, na kraju, ali će se svakako dogoditi velike promene ako to bude slučaj", zaključio je Skot.
Posle ovog razgovora možemo reći da smo definitivno bogatiji, i iskustvom, i perspektivom, i opštim znanjem. Sigurni smo da ćete i vi biti.
Pratite Šeli i Skota, i njihov blog "Weier Outta Here", na društvenim mrežama >> Instagram • Twitter • Facebook
Gledajte njihove sjajne video priloge na Jutjubu!
(all photos courtesy of Shelley and Scott)
