Zdravo, moje ime je Sidart Patak, ali možete me zvati kratko Sid. Ja sam multidisciplinarni umetnik iz Indije, trenutno nastanjen u Beogradu. Radim na globalnom umetničkom projektu, koji je takođe samoinicijativan. Bavim se vizuelnom umetnošću, eksperimentalnim filmovima, eksperimentalnim zvukom, slikanjem, pomalo performansom, kao i pisanjem poezije. Instalacija i skulptura su takođe nešto što sam nedavno počeo da istražujem.

Pre nego što sam došao u Beograd, znao sam da je to glavni grad Srbije i malo sam o tome čitao na internetu. Beograd je prošao kroz puno značajnih događaja tokom istorije i kao grad je podneo mnogo boli i traume. Gradu je vremenom naneto puno strukturnih oštećenja, ali on se neprestano dizao iz pepela i konačno vratio u stanje kakvo je danas.

Da budem pošten, jedan od glavnih razloga dolaska u Beograd je taj što mi je bio pristupačan. Mogao sam lako doći i ostati mesec dana, bez potrebe da vadim vizu, jer meni, kao Indijcu, nisu potrebni posebni papiri ili dozvola za ulazak u Srbiju.

Kad sam stigao, prvo što sam primetio u Beogradu bilo je da svuda postoji kombinacija istorijske i moderne arhitekture i da u gradu ima puno prostora. Osetio sam se odmah prijatno. Mislim da je Beograd "poriv", poriv za slobodom uz kap gorko-slatke sreće i grad sa sjajnom energijom. Osećam da Beograđani cene i traže slobodu u svom životu i da su i oni generalno srećni, komunikativni, topli i gostoljubivi, ali u isto vreme, zbog sve boli koju je Beograd pretrpeo kroz istoriju, nose tu neku čudnu emociju sa sobom, zbog čega sam i iskoristio izraz "gorko-slatka sreća".

Ovde, zaista, nisam pronašao nijednu stvar koja mi se ne sviđa. Apsolutno sam zaljubljen u Beograd.

Ja sam rođen u gradu koji se zove Pune, u državi Maharaštra, u Indiji, ali sam proveo značajan deo svog života u Mumbaiju, i mislim da su sličnosti između ovih gradova u tome što ljudi uglavnom znaju da budu dobronamerni i hoće da pomognu, i sa njima možete vrlo lako razgovarati. Uvek će vam neko biti na raspolaganju kad vam zatreba pomoć ili ako ne znate da nađete put. S druge strane, rekao bih da je glavna razlika u tome što u mom rodnom gradu i dalje  postoje neki delovi u kojima se noću osećate nesigurno. Nasuprot tome, tokom poslednjih mesec dana u Beogradu nisam osetio nikakvu nesigurnost. Kad sam noću u gradu i hodam ulicom sam, osećam se savršeno bezbedno. To je moje svakodnevno iskustvo odavde.

Rekao bih da je jedna od prednosti koju Beograd uživa nad gradovima kao što su Pune i Mumbai otvoreni prostor. Mumbai i Pune su prenaseljeni gradovi. Takođe, cenim činjenicu da, bez obzira kolika je gužva u saobraćaju, ako želite preći ulicu na pešačkom prelazu, svi će se zaustaviti da vas puste da prođete, što nije uobičajeno u Indiji. Zaista mi se sviđa činjenica da postoji određeni građanski osećaj i da ljudi vode računa o tuđem prostoru, i šta god da se dešava na ulici, gledaju svoja posla. Mislim da je to zaista lepo.

Kao što sam već naveo, dolazim iz Indije, ali živeo sam i u Bugarskoj godinu dana pre dolaska u Beograd. Odrastao sam gledajući holivudske filmove, na engleskom jeziku, i primetio sam da ti filmovi prikazuju zemlje poput Srbije, i uopšte zemlje Istočne i Centralne Evrope, koje uglavnom ne pripadaju Evropskoj uniji, kao opasne zemlje. Postoji opšte mesto u holivudskoj kinematografiji da su to opasna mesta i da će vam se nešto loše dogoditi ako odete tamo. Ljudi ne znaju da to nije istina, pa čak me je i nekoliko prijatelja upozorilo rečima "O, Bože, šta ćeš u Beogradu?! Znaš, Srbi su usijane glave i može ti se dogoditi svašta loše!" Rekli su mi da je ovde krajnje nesigurno i da vlada rasizam, a ja sam tamne puti i mogao bih biti meta rasističkih izliva. Savetovali su me da budem oprezan sa svojim stvarima, jer u Beogradu ima mnogo kriminala. Zaista je to čudno, jer sve što sam doživeo nakon dolaska u Beograd govori upravo suprotno.

Ljudi su ovde zaista gostoljubivi i nisam imao nijedno loše iskustvo. Bez problema hodam ulicama i nisam osetio nikakvu rasnu diskriminaciju. Nisam osetio nikakvu opasnost. Otkrio sam da su Beograđani uglavnom vrlo, vrlo otvoreni i s njima je lako upustiti se u razgovor. Evo nekoliko primera.

Jedne večeri vraćao sam se u moj studio iz kafića, bilo je zaista kasno i bio sam pomalo izgubljen na ulici. Naišao sam na dva gospodina, koja uopšte nisam poznavao, zastao sam i pitao ih govore li engleski. Rekli su da govore, a ja sam ih onda upitao kako mogu da stignem na Dorćol? Oni su odmah odgovorili i dali mi tačna uputstva. Ponekad vas vesti u medijima nateraju da poverujete kako bi tamnoputoj osobi moglo da bude neprijatno u razgovoru sa lokalnim stanovništvom, belcima, i to još noću, ali zapanjen sam koliko su ljudi ovde predusretljivi. Postoji jedna radnja prekoputa mog stana gde idem da kupim namirnice. Tamo radi jedna starica, ne govori engleski ni reč, možda jednu ili dve, ajde, ali iako ne razume šta je pitam, ona i dalje šeta sa mnom između rafova i trudi se da mi pomogne da pronađem šta želim. Čak traži od ostalih kolega da joj pomognu i prevedu moje reči. To mi se jako dopalo.

U kafiću u kojem trenutno sedimo ima devojka koja se zove Jelena i još jedna devojka, koja isto radi ovde, zove se Milica, i njih dve su uvek tako razdragane i žele da razgovaraju sa mnom. Na primer, nisam znao kako da aktiviram svoju SIM karticu, jer jedini jezik na kojem radi je srpski, a one su mi pomogle oko aktivacije broja. Ljudi u Beogradu su uglavnom vrlo pristupačni, podržaće te kada ti je to potrebno, prijemčivi su, topli i ljubazni, i nikada se nisam osećao nelagodno dok sam sedeo u restoranu i bio tu jedina tamnoputa osoba. To je meni zaista važno, jer ako putujem u novu zemlju, u kojoj nikada nisam bio, onda mi je zaista važno da se osećam slobodno i da mogu slobodno dišem, figurativno rečeno. I dok hodam ulicom, niko me ne gleda popreko, niko ne odaje utisak kao da gleda nekog autsajdera. Ako odem u supermarket i poželim da kupim nešto i ne mogu to da pronađem, pitaću neznanca, a on će prošetati sa mnom po radnji i pokušati da mi pomogne da pronađem šta mi treba. Dakle, mislim da je sve što većina sveta veruje o ljudima u Srbiji potpuno pogrešno. Želim jasno da kažem da su najsrećniji, najtopliji, najprijateljskije raspoloženi ljudi koje sam ikad upoznao u životu ljudi iz Beograda.

Definitivno bih mogao da živim ovde i voleo bih da živim ovde. Ovde se osećam zaista slobodno i vidim da umetnici u gradu imaju ogroman potencijal i žele da rade vrlo zanimljive i važne stvari. I to mi se čini kao dobro, inspirativno okruženje, i zašto onda ne bih želeo živeti u gradu koji je tako zabavno obilaziti?! Osim toga, volim vodu, reke su divne, a pogled s Tvrđave je tako umirujući.

Sofija mi se čini nekako sličnom Beogradu, po izgledu, jer takođe ima kombinaciju moderne i istorijske arhitekture. Verujem da je i Budimpešta slična, ali ne znam, nisam siguran. Bio sam u Bukureštu i rekao bih da je i taj grad sličan po izgledu. Ali želim ponovo da kažem da nema poređenja između ljudi u ovim gradovima! Beograd ima potpuno drugačiju vrstu ljudi, koja je tako posebna.

Desila mi se jedna interesantna stvar. Igrao sam košarku posle ponoći sa dva potpuno nepoznata momka, na potpuno nepoznatom mestu, odmah iza ugla odavde. Video sam ih kako igraju tu nekoliko puta i te noći sam bio dobro raspoložen i samo sam im dobacio: "Mogu li da igram s vama?" Rekli su: "Da, zašto ne!? Hajde!" Oko košarkaškog igrališta bila je velika ograda, ali pokazali su mi jednu rupu u koju sam uskočio kao majmun. Igrao sam basket sa njima dobrih pola sata. Obojica se zovu Aleks i bili su više nego srećni što su mi pokazali neke fore. Naučili su me šta su trojka i dvojka, kako se pravilno stoji, kako se čuva, kako se šutira. To ću pamtiti do kraja života. Bilo je prelepo.

Svakako ću se vratiti ovde jednog dana i ostaću duže. Voleo bih da dobijem priliku da još jednom uživam u tom 24-satnom visokoenergetskom životu druženja, deljenja i zabave, koji je, verujem, istinski duh Beograda.

All photos courtesy of Siddharth Pathak