Kristi je posetila Tajland i Kambodžu, pre nego što je odlučila da dođe u Srbiju. Zašto baš Beograd? Odgovor je prilično racionalan. Srbija ima bezvizni režim sa Kinom. Drugde u Evropi zahtevaju prilično skupe vize. Dakle, Kristi nije želela da troši dodatni novac i odlučila je da dođe u Srbiju, koja je za prosečnog Kineza prilično pouzdan primer zemlje zapadnog tipa. I to s pravom, jer je Kina toliko daleko od Srbije da se Kinezima one nijanse između evropskog zapada i istoka čine tolliko neupadljivim koliko je i prosečnom Srbinu uočljiva razlika između Kine, Koreje i, recimo, Japana.

Od Kristi smo saznali da Kinezi, u principu, ne znaju mnogo o Srbiji i Beogradu. Pre nego što je došla ovde, pozajmila je par knjiga, posetila školsku biblioteku i tamo provela neko vreme čitajući, i na taj način je donekle upoznala našu kulturu i istoriju. Uglavnom se tu radilo o nekim, kako nam je rekla, „istočnoevropskim stvarima“, o regionu, ratovima i sličnim temama. Sugerisano joj je da u Srbiji izbegava priče o istoriji i politici, jer su te teme još uvek sveže i kontroverzne.

Ok, dosta o tome. Preskočimo teoriju i pređimo na praktičnije iskustvo.

Kristi nije imala nikakva konkretna očekivanja pre dolaska u Beograd. Samo je želela da oseti kulturološki šok. „Za nas“, rekla je, „Srbija je zapadna zemlja, iako se mnogi od vas ne bi složili i nazvali bi je istočnom, ali iz moje i kineske perspektive, nalazite se na krajnjem zapadu i predstavljate sve one kulturne vrednosti Zapada koje se toliko razlikuju od naših. Ovde je potpuno drugačiji osećaj i to sam želela da doživim."

Kristi živi u Pekingu. Njen utisak je da se u Beogradu dosta sporije živi, da se gotovo sve može prepešačiti, dok je hrana, po njenom mišljenju, zaista drugačija i veoma ukusna. Grad nije toliko velik i užurban kao Peking, gde ljudi bukvalno nemaju vremena ni da vas pogledaju.

Prvo što je primetila u Beogradu bili su opušci od cigareta svuda, čak i na ulici. „Pušite na svakom mestu“, rekla je smejući se, ali sa dozom nezadovoljstva. Bez obzira da li ste stari ili mladi, muškarac ili žena, ovde svi puše. I to svuda, u restoranima, na ulici... Kristi to savršeno razume, jer i Kinezi mnogo puše. „Mene to prilično nervira“, rekla je. "Na primer, u Kini ne mogu da puše u vozovima, pa kad izađu prvo što urade je da zapale cigaretu. Takođe, u liftovima možete da osetite dim od cigareta. Zaista to ne volim." Ali, naučili smo i jednu prilično značajnu razliku. Kristi nam je rekla da u Kini puše uglavnom muškarci, a da žene vrlo retko postaju pušači. U Srbiji, kako je primetila, to nije slučaj.

Uopšteno, kakav je utisak Beograd ostavio na Kristi? „Opušten je“, rekla nam je. Osim toga, saznali smo da je hrana u Beogradu prilično jeftina u poređenju sa Pekingom. „I to mi se sviđa!“, obradovala se. Čak se i ugojila, priznala je, što se često desi posetiocima Srbije. Bila je ovde dve nedelje i u većinu odeće više ne može da uđe. Da, čuli smo to toliko puta... "Sladoled, peciva, meso, ovde je sve tako jeftino! Te stvari u Pekingu koštaju dosta, verujte mi", uveravala nas je. Na primer, saznali smo da običan kroasan, prazan, košta 1 evro u Pekingu. Ovde, u Beogradu, iznosi oko 40 centi.

„Da li bi mogla da živiš u Beogradu?“, pitali smo je. "Da, ako ne bih imala problem da budem debela! Ali trenutno ne mogu ni da se pogledam, nikad nisam bila ovako bucmasta!", rekla nam je uz osmeh. „Pokušavam da se disciplinujem, ali sve je tako ukusno i primamljivo!“, dodala je.

Prema Kristinim rečima, Beograđani su vrlo ljubazni i gostoljubivi. "Ovde sam upoznala neke mlade ljude, studente, koji rade honorarno, sedeli smo i razgovarali, bili su veoma fini i čak su se ponudili da placte račun, ali ja sam rekla momci, dajte, zarađujete da biste se izdržavali, ne treba još ja da vam dodajem račune “.

Što se tiče arhitekture, Kristi nam je rekla da joj se jako sviđaju crkve. „Veličanstvene su i veoma se razlikuju od religioznih objekata u Kini“, naglasila je. Arhitektura u Beogradu je, po njenom mišljenju, vrlo živopisna, gotovo egzotična. Zgrade su jarkih boja, što je sasvim drugačije od Kine, kako smo saznali.

"Na skali od 1 do 10, Beograd je na solidnoj osmici", zaključila je.

A onda nam je ispričala svoje neverovatno iskustvo iz posete jednom od najlepših i najinspirativnijih srpskih manastira, Studenici, koja se nalazi oko 250 km južno od Beograda. Ostavila nas je u neverici. Evo njene priče ...

"To je bilo jedno sasvim posebno iskustvo, znate. Čak i mnogi stanovnici Beograda nisu tamo išli, shvatam. Dosta sam se raspitivala kako da dođem do tog manastira. Činilo mi se da je jedini mogući način vožnja autobusom, ali direktna linija iz Beograda ne postoji. Dakle, morate doći do mestašca koje se zove Ušće, sići ​​tamo, a zatim nastaviti dalje, drugim autobusom, do Studenice. Nažalost, propustila sam to zaustavljanje. Kada sam pitala vozača, rekao mi je da smo već dobrano prošli tu stanicu. Počela sam da paničim. U autobusima nema nikakvih obaveštenja, jednostavno morate znati gde treba da siđete. Pretpostavljam da nisam obratila pažnju, u tom trenutku sam već putovala dobrih pet-šest sati. Na sreću, vozač je bio od velike pomoći. Rekao mi je da izađem na sledećoj stanici i uputio me gde da sačekam autobus za povratak. Kad sam konačno došla u Ušće, ljudi su bili prilično iznenađeni - zapanjeni, ako želite. Kao da su se pitali u neverici 'odakle si ti, devojčice?!' Jer, morate shvatiti, ovo je zaista, zaista mali grad i pretpostavljam da lokalno stanovništvo nije naviklo da viđa mnogo stranaca. Pokušala sam da komuniciram na engleskom, ali niko od njih nije govorio jezik. Jedan stariji čovek je pokušavao, pretpostavljam, da mi ponudi vožnju do Studenice, ali nisam se usudila da prihvatim. U blizini je bila neka prodavnica i osoblje je htelo da mi pozove taksi, ali u tom trenutku je stigao autobus i ukrcala sam se. Napokon sam stigla u manastir“.

"Tamo sam upoznala druge turiste i otkrila da postoje organizovane autobuske ture direktno iz Beograda. I lupila sam se po čelu. Bože! Sve ovo je moglo da bude mnogo lakše i sigurnije. Prešla sam samu sebe. Zašto mi niko nije rekao za to?! (smeje se) Bože! Ali, opet, to je bila eto, jedna avantura i interesantno iskustvo. Znate, mislim da Beograd nije baš turistički razvijen. U Pekingu, na primer, svuda su table na engleskom i ne možete se lako izgubiti. Pored toga, postoji metro i on će vas odvesti bilo gde. Ovde, u Beogradu, čekanje na autobus traje večno i, uopšte, dosta je iscrpljujuće kretati se po gradu. Čini mi se da sam većinu vremena u Srbiji provela u autobusima, u prevozu, i to je veliki problem, moram reći. Nego, da se vratim u manastir ... tamo sam provela jednu noć. Kompleks se nalazi u planinama i vrlo je mirno. Ljudi, pretpostavljam da su monasi, bili su jako fini, služili su nam ribu za jelo. Bilo je smešno, jer su ribe imale kosti i ja sam se pitala kako se jede riba sa kostima pomoću viljuške?! Volela bih da imam štapiće, znate. Stvarno, kako vi to jedete viljuškom?! I šta je sa kostima? Pretpostavljam da ih ne jedete. Pitala sam neke momke i rekli su mi da jedu prstima. Ali onda su vam ruke tako smrdljive od ribe! Fuj! Ribu nikad ne bih jela prstima! U Kini samo mala deca, koja još uvek ne znaju da koriste štapiće, jedu prstima. A onda te roditelji upozore, ne, ne, koristi štapiće! “ (smeje se)

"Da se vratim na priču. Zašto Studenica? Zato što je prilično poznata, pretpostavljam. I ima pansion za prenoćište. Ne mislim da bih mogla tako lako da prespavam u drugim manastirima. Mislim, mogla bih, sigurno, ali mislim da je Studenica najpogodnija od svih manastira za tako nešto. Čak i za Studenicu ne postoje onlajn informacije na engleskom jeziku. Tražila sam danima i nisam mogla ništa da nađem. Ali neki turisti su ostavili komentare na Trip Advisor-u i pronašla sam da je tamo moguće prenoćiti“.

"Gledala sam, onda, veb-stranicu manastira na srpskom i videla nekoliko fotografija. Nisam, međutim, mogla da im se javim iz Kine, ali poslala sam im mejl. I oni su mi odgovorili. Tako sam rezervisala sobu. Čudno je to. To je UNESCO-ova svetska baština, trebalo bi da imaju neke osnovne informacije na engleskom. Čak sam i za samu Studenicu saznala slučajno, kada sam pokušala da naučim nešto o Srbiji i šta tu ima da se poseti. Takođe, saznala sam i za manastir Žiča, koji je u blizini. I htela sam da posetim i to mesto, ali bilo je vrlo komplikovano, jer sam morala da promenim opet nekoliko autobusa i putujem satima, a bila sam iscrpljena. Inače bih zaista volela da odem i tamo. Prevoz u Srbiji je zaista veliki problem. Vrlo frustrirajući."

U Srbiji vam, osim hrane, retko šta serviraju na tanjiru. Uvek morate da se potrudite da biste ostvarili svoje planove. Ali, kad uspete, osećate se mnogo bolje. I zaista vredi.